“Da li bi želeo pogledati iza zavese vremena?”
Pakao
U jesen 1923. godine, kada je imao 14 godina, William
Branhama je prijatelj slučajno upucao sačmaricom u nogu, dok su lovili ptice.
Bez penicilina i sa malo anastetika u lokalnoj bolnici, William Branham se
našao između života i smrti.
……………………………………………………………………….
Dok se vraćao k svesti, William Branham se našao kako propada kroz beskrajnu tamu – svet bez temelja. Povikao je: “Mama, tata!” i “Bože!” ali nije bilo odgovora. Kada se u tami počela pojavljivati žena koja je jecala sa odvrtatno našminkanim i izobličenim licem, povikao je u očaju: “Bože, budi mi milostiv!” i odmah je vraćen u bolesničku sobu, a majka ga je zagrlila plačući: “Mislili smo da smo te izgubili”.
Nebo
“Uveren sam više nego ikad u svom životu da će biti potrebna
savršena ljubav za ulazak u Nebo. Tamo nije bilo ljubomore, ni iscrpljenosti,
ni bolesti, ni starosti, ni smrti; samo najuzvišenija lepota i radost. Šta god
činili, ostavite sve drugo dok ne dobijete savršenu ljubav. Dođite do toga da
možete voleti svakog, čak i svog neprijatelja. Bez obzira trese li se avion,
seva li munja, ili su neprijateljeve puške usmerene na vas, te stvari nisu
bitne, dobijte savršenu ljubav.” William Branham
nakon posete nebeskoj dimenziji.
Glas je pitao William Branhama: “Da li bi želeo
pogledati iza zavese vremena?”
Odmah se našao na neobičnom mestu sa velikim brojem mladića
i devojaka koji su trčali k njemu vičući: “Naš dragoceni brate.” Dok je bio
preplavljen ljubaznošću i mladošću ljudi i njihovim zagrljajima, glas je ponovo
rekao: “To su tvoji obraćenici, oni koje si doveo Gospodu. Neke su od tih
devojaka za koje misliš da su tako mlade i lepe imale više od devedeset godina
kada si ih doveo Gospodu.”
……………………………………………………………………..
Dok su ljudi vikali: “Ustraj dalje,” William Branham je ponovo prenesen iz mladog nebeskog tela u svoje ostarelo zemljasko.
Нема коментара:
Постави коментар